О флори и фауни Жупе

Релативно изолован положај копаоничког масива у односу на остале планине централног Балкана, громадност, разноврстан геолошки састав и у вези са овим веома богат живи свет, овај простор је од давнина привлачио многе истраживаче. Од средине прошлог века, па до данас, копаонички масив и његова околина су били предмет истраживања изузетно великог броја природњака, који су изучавали како његов биљни и животињски свет, тако и опште природне прилике којима је његов опстанак на овој планини и њеној околини условљен.

Прву научну посету Копаонику обавили су познати француски геолог Ami Bove и његови пратиоци, током својих пропутовања по Балканском полуострву у периоду између 1836. и 1838. године. Резултати њихових истраживања, објављени 1840. године у делу La Turquie d’ Europae уједно представљају и прве писане записе о живом свету овог планинског масива. Годину дана након Бове-а и његових пратилаца, 1839. године се на Копаоник попео и чувени професор Гетингенског Универзитета А. Grisebach. Резултате ове посете, објавио je 1843. године у капиталном делу Spicilegeium Florae Rumelicae et Bithynicae. Од 140 врста биљака које су до тада сакупљене на подручју Србије 32 врсте се односe за подручје Копаоника.

O природним лепотама овог простора сведоче и најугледнији научни ствараоци Србије још од друге половине XIX века.

Јосиф Панчић (1814-1888), отац српске науке, ботаничар и лекар, професор Лицеја и ректор Велике школе, открио је особености и лепоте Копаоника и његове околине још 1851. године, када се први пут попео на његове висове. Опчињен, освајао га је и упознавао све док му је то телесна снага допуштала, попевши се на њега последњи, осамнаести пут, у својој седамдесет другој години живота. Након десетогодишњег прикупљања и проучавања биљака Србије, Панчић је 1856. написао и на немачком језику објавио: “Списак дивљих цветоноша са описом неких нових врста које у Србији расту(Verzeichniss der in Serbien wildwachsenden Phanerogamen, nebst den Diagnosen einiger neuer Arten, Pančić, J., 1856.).  Овај први обимнији рад о биљкама Србије, уједно представља и први обимнији извор података о биљкама Копаоника. У овом делу, Панчић за Копаоник наводи 109 врста, које је 1851. и 1852. године, у току својих првих посета сакупио на Копаонику. Значајно је напоменути да је управо те године, на серпентинитским падинама Копаоника сакупио врсту Koeleria eryostachya, коју је 1856. године, у свом првом раду о биљкама Србије, описао као једну од пет нових врста за науку.

1867. године у бечком часопису Ostereichishe Botanische zeitschrift, излази и Панчићев рад Botanische Ergebnisse einer i.J. 1866 unternomen Reise in Serbien (Pančić, J., 1867) у коме Панчић даје други већи преглед биљног света Копаоника. У овом раду Панчић за подручје Копаоника наводи укупно 205 биљних врста.

 

Две године након ових радова (1869.), инспирисан Копаоником и његовом широм околином, као и Жупом, Панчић пише свој последњи рад под називом Копаоник и његово подгорје). У овом кратком раду осим података о биљним и животињским врстама које је Панчић пронашао на Копаонику, наведени су и први детаљнији подаци о вегетацији овог планинског масива. Значајно је напоменути да Панчић у фусноти на крају овог рада јавно изражава своју жељу, да “ако бог да здравља” касније изда опширну Монографију Копаоника и његовог подгорја. Ова Панчићева жеља је, на жалост, остала неостварена.

Тако су Жупа александровачка и шире планинско окружење Јосифу Панчићу били су довољно мотивишући и за приступну беседу (1868. године) ректора Велике школе – највеће образовне институције у Србији од 1863. до 1905. године. Он је на свом предавању на дан Св. Саве – српског свеца, учитеља и просветитеља, изразио своје импресије овим простором следећим речима: Допустите ми, да вас одведем у један прекрасан крај од Србије, у коме сам се често и радо бавио, да му проучим природу, у коме сам сваки пут находио штогод ново да видим или чему да се дивим, који нисам никад остављао, а да не бих пожелео, да се још једном тамо поврнем“. Kао ректор Велике школе, Панчић одмах након тога публикује рад Копаоник и његово подгорје. Описивање шире просторне целине почиње планинским делом Жупе александровачке: Читав овај простор може се најбоље прегледати с врха Жељина, као главног угла, у коме се стичу све косе, што састављају Копаониково подгорје“. Надахнуто је говорио и писао о Чувеној, али у нашим крајевима недовољно познатој Жупи. По њему  Жупа је остала што је и пре била, место, где се производи изредно вино.

                                

JPancic JPancic1
Јосиф Панчић (1814-1888)       Факсимил насловне стране рада из 1869

                                                  

ФЛОРА

Захваљујући климатским и едафским погодностима, вековима најспецифичније и најпрепознатљивије обележје пејзажа и пољопривреде Жупе чини винова лоза (Vitis vinifera L.). Често се може чути да су корени виноградарства у Жупи стари преко 3000 година, а Ј. Панчић (1869.) износи мишљење да је лоза у Жупу „по својој прилици донешена из Скадра или из Далмације“.  Много пре њега, и Краљ Стефан Урош II Милутин (1282-1321. године) у Хрисовуљи помиње велике винограде чак и у селима Горње жупе (Будиловина, Милентија, Врбница), што указује да је ареал виноградарста током средњег века био знатно пространији него што је то данас. Данас, на странама и теменима коса, нарочито присојних експозиција, доминирају виногради (до 550 m н.в.) и воћњаци (до 750 m н.в.). Винова лоза, као је једно од најспецифичнијих обележја Жупе, посебно је распрострањена у средишњим и источним деловима територије. Доминирају винске сорте грожђа.

Поред винове лозе, биоклиматски и термобиолошки комплекс Жупе пружа широке могућности за гајење разноврсних пољопривредних култура. На већим висинама земљиште се користи претежно као шумско и пашњачко, а делом је и под ливадама, воћњацима, планинским ратарским културама и културама обојеног воћа.

Вегетацију складова, међа и упарложених парцела најчешће чине: купина (Rubus fruticosus), нар (Punica granatum), шипурак (Rosa canina), паветина (Clematis vitalba), трњина (Prunus spinasa), глог (Crataegus mongula), дрен (Cornus mas), чичак (Aretium lappa), кантарион (Hypericum perforatum), коприва (Urtica dioica), маслачак (Taraxacum officinale) и др. Најчешће коровске биљке на обрадивим површинама су: паламида (Cirsium arvense), попонац (Convolvulus arvensis), мишјакиња (Stellaria hollostea), пиревина (Agropirum repens), млечика (Euphorbia virgata) и др.

 

kantarion  sipurak1 
Кантарион (Hypericum perforatum) Шипурак (Rosa canina)

 

Алувијалне равни доњег тока Пепељуше и њених левих притока, мања поља (Ратајско, Новачко и Гаревинско) и котлине (Доброљубачка) су под кукурузом (Zea mays), поврћем (све је присутнија пластеничка производња), ливадама – права ливадаркa (Poa pratensis), ливадски вијук (Festuca pratensis), обични лисичији репак (Alopecurus pratensis), детелином (Trifolium pratense, T. hybridum, T. resupinatum). Вегетацију хигрофилних станишта, а пре свега на обалама сталних водотокова употпуњују: топола (Populus tremula), јова (Alnus glutinosa), врба (Salix sp.), ива (Salix caprea), зова (Sambucus nigra) и др. Чести су и засади врба, најчешће у међама – бела (Salix alba), крта (Salix fragilis) и ракита (Salix purpurea), које се користе у пољопривреди (везивни материјал) и домаћој радиности (корпарско-плетарски занату). Флористички састав употпуњују: копитњак (Asarum europaeum), раставић (Equisetum sp.), љутић (Ranunculus repens), боквица (Plantago lanceolata), оштица (Carex vulpina), водена метвица (Mentha aquatica), штаваљ (Rumex crispus), маслачак (Taraxacum officinale) и др.

Оцедите терене Доње Жупе карактерише: цер (Quercus cerris), храст китњак (Quercus petraca), храст медунац (Quercus pubescens), багрем (Robinia pseudoacacia), липа (Tilia platyphyllos и T.cordata), црни јасен (Fraxinus ornus), клен (Acer campestre) и др. Тако су се на деградираним скелетним земљиштима развиле су се енклавске заједнице липа (липњаци) и багрема (багремари).

Већина сеоских дворишта Доње Жупе има макар по једно стабло следећих култура: орах (Juglans regia), дуња (Cydonia oblonga), смоквa (Ficus carica), вишњa (Prunus cerasus), трешња (Prunus avium), јоргован (Syringa vulgaris), често и оскоруше (Sorbus domestica), мушмуле (Mespilus), лeске (Corylus avellena), кестена – питомог (Castanea sativa) и дивљег (Aesculus hippocastanum) и др. Kao остатак старог допунског занимања узгајања свилене бубе честа су стара стабла дуда – црни (Morus nigra), бели (Morus alba) и црвени (Morus rubra).

На брдском и нижем планинском простору традиционално је присутно воћарство – засади шљиве (Prunus domestica), вишње (Prunus cerasus), јабуке (Malus sp.), дуње (Cydonia oblonga), али и јагодичастог воћа – купинa (Rubus sp.) и малинa (Rubus idaeus). Традиција тржишног гајења јагодичастог воћа дужа је од четири деценије.

У шумама Жупе преовлађују лишћари (98%), пре свега буква, храст, багрем и др. Под шумама је 12.864 ha или 33,27% укупне територије Жупе (у државном власништву 61% и приватном 39%), а доминантна заступљеност родова (врста) и шумских заједница зависи од утицаја човека, надморске висине, експозиције, геолошке подлоге и других фактора. У подножју Жељина све веће површине заузимају и засади четинарских шума, које су највећим делом настале у другој половини ХХ века, као плод активног рада „Покрета горана“ Жупе.

 

bukva breza1
 Буква (Fagus sylvatica)  Бреза (Betula pendula)

 

Виши планински простор је под шумом и ливадама (природне и вештачке), а мањим делом, под ораницама (планинска жита и кромпиришта). По бројности и очуваности најзначајније (еколошки и економски) врсте у шумским заједницама Горње Жупе су: буква (Fagus moesiaca), јела (Abies alba), смрча (Picea abies), црни бор (Pinus nigra), смрека (Juniperus oxycedrus), бреза (Betula alba), црнограбић (Ostrya carpinifolia), јасен (Fraxinus excelsior), јавор (Acer heldreichi) и др. Честе су и мање енклаве чистих састоjина дивље трешње (Prunus avium), лешника (Corylus avellena), клеке (Juniperus communis и J. oxycedrus), дрена (Cornus mas) и др.

Травну вегетацију планинских простора најчешће чине: зечја детелина (Anthyllis vulneraria), копитњак (Asarurn europaeum), шумска јагода (Fragaria vesca), коприва (Urtica dioica), маслачак (Taraxacum officinale), хајдучка трава (Achillea millefolium), кукурек (Helleborus odorus), јагорчевина (Primula vulgaris), мајчина душица (Thymus serpyllum), смиље (Helichrysum italicum), ковиље (Stipa penata), дивизма (Verbascum thapsus), велебиље (Atropa belladonna) и др.

 

ФАУНА

Животињски свет Жупе је такође веома разноврсан. Међу дивљим животињама се могу наћи: зец (Lepus europaeus), веверица (Sciurus vulgaris), кртица (Talpa europaea), шумска корњача (Testudo hermanni), зелена жаба (Bufo vulgaris), лисица (Vulpes vulpes), ласица (Mustelus nivalis), дивља свиња (Sus scrofa), срна (Carpeolus carpeolus), јеж (Erinaceus concolor), сиви пух (Myoxis glis), јазавац (Meles meles), вук (Canis lupus) и друге. Пернату фауну представљају: фазан (Phasianus colchicus), сврака (Pica pica), јаребица (Perdix perdix), препелица (Coturnix coturnix), сојка (Garrulus glandarius), гавран (Corvus corax), ветрушка (Falco tinnunculus), јастреб мишар (Buteo buteo) и друге. Од рептила: змије – смук (Coluber iugularis), шарка (Vipera berus), мала отровница (Vipera ursini), белоушка (Seopidonatu natrix), гуштери – зелембаћ (Lacerta viridis), зидни гуштер (Lacerta muralis), сиви гуштер (Lacerta agilis) и слепић (Anguis fragilis). У планинским водотоцима живе: поточна (Salmo trutta fario) и калифорнијска пастрмка (Oncorhynchus mykiss).

 

fazan  pastrmka
Фазан (Phasianus colchicus)  Калифорнијска пастрмка (Oncorhynchus mykiss)
divljasvinja vuk
Дивља свиња (Sus scrofa) Вук (Canis lupus)

 

Leave a Comment

Your email address will not be published.

Scroll to Top